Toga dana se sve promijenilo.Moj život koji je do tada bio beznačajna,mala mrlja u odnosu na živote drugih ljudi ovde u Mystic Fallsu,postao je najsvjetlija,najveća pustolovina koju sam doživio.Nije da nisam imao pustolovina,naprotiv,bilo ih je i previše.Ali ova je nešto najljepše najbolje što mi se ikada dogodilo.Toga 23. juna 2011. upoznao sam osobu za koju se vrijedi boriti,vrijedi živjeti,koja me voli ovakvog kakav sam,bez razlika,sumnji ili zahtjeva.Upoznao sam Rachel.
Bio je to lijep sunčan dan,jedan od onih ljetnih dana ovde u Mystic Fallsu.Hodao sam gradom bez nekog posebnog cilja kao kad slijepci hodaju bez svog štapa.Razmišljao sam o Eleni,Stefanu-o njima.Nisam mogao da shvatim zašto svaka djevojka koju ja želim mora da voli drugoga,da ode da se pretvori u nešto sasvim drugo.Zar sam toliki baksuz da me sreća baš uvijek mora zaobići?Očigledno jesam.Očigledno me prati ta loša sreća i ne da mi mira...Ne da mi da se skrasim,nađem nekoga ko bi me volio onakvog kakav sam.Zar svi vampiri ne bi trebali da budu srećni?Baš.Sreća šta je to uopšte?Dok sam tako hodao glavom bez obzira ugledao sam ju.Bila je to djevojka lijepog i sitnog lica,jednog od onih koje ne viđate često.Njena smeđa kosa je bila neukrotiva,na suncu je izgledala kao lavina.Bila je veoma niska i sićušna i odmah sam osjetio čudan poriv da odem i da ju zaštitim.Nisam mogao to da si objasnim.Stajao sam kao ukopan dok me neki neobjašnjivi elektricitet tjerao ka njoj,tjerao nečemu što je izgledalo kao moja sigurna luka.Ona je stajala-ja sam stajao.Da li me vidi?Da li može da osjeti ovo šta ja osjećam?Kao odgovor na sva ova mentalna pitanja,njene duboke smeđe oči podigoše pogled i pogledaše u mene.Blago se osmjehnula.Očigledno nije shvatila da će mi od toga srce zatreperiti kao krila lastavice na suncu.
"Ćao ja sam Rachel",rekla je svojim baršunastim glasom.
Zašto sad ne mogu da progovorim?Očigledno sam svoj glas izgubio kada sam pokušavao da govorim budalaštine..A sada?Hoču svoj glas,hoću svoj glas.Bez obzira ne sve moje unutrašnje molbe i preklinanja nisam pustio ni pisak...
Gledala je u mene sa mješavinom zbunjenosti i podsmijeha u tim svojim dubokom očima.
"Da li je sve u redu?",pokušala je ponovo.
"Uhm..Uhm...",bilo je sve što sam uspio da kažem.
Ponovo se osmijehnula:"Pa vidim da nisi baš rječit.Nema veze.Šta misliš da odemo na piće?
U strahu da ponovo ne napravim budalu od sebe samo kimnuh glavom.
Opet osmijeh.Da li će već jednom prestati da se smije?"Pa znam jedan dobar restoran ovde.Šta čekaš?Hajdemo."
Pokazala mi je ruku i ja,previše očaran da bi razmišljao samo je prihvatih.
Do restorana smo hodali u tišini.Konačno sam uspio da se povratim i nađem svoj glas.Otvorio sam usta da nešto kažem,ali je ona bila brža:
"Pa nadam se da si sada bolje.Mislim,ne bih željela da šutiš cijelo vrijeme.Pa šta ćeš popiti?"
Kada smo naručili,osjetio sam se iznenada opušteno.Ne znam zašto,ali ova djevojka je imala neku posebnu auru,zračila je i nisam imao drugog izbora osim da se prepustim.I progovorim.
"Ja....ovaj izvini..Mislim što sam se onako ponio..Stvarno nisam....ovaj...nisam htio da te uvrijedim.."
Ha, evo nešto pametno.
"Okej ovo očigledno ne ide.Pokušaj da sklopim logičnu rečenicu hoću reći.Žao mi je."
Eto ti ga sad.
"Ma ništa.Ali si stvarno izgledao kao da te nešto pogodilo u glavu."
Pogodilo me-ljubav.
"Da znam i stvarno izvini.Ne znam šta mi je bilo.Nemam se običaj tako ponašati.I usput ja sam Damon."
"Pa Damone,drago mi je da sam te upoznala."
"I meni takođe Rachel,je li tako?"
"Da tako je.Pa pošto smo se upoznali,možda bi mogli da malo uživamo?"
Nisam shvatao šta je tačno mislila pod tim uživamo ali pristao sam.Ne znam kako bih u trenutku totalne euforije mogao da ju odbijem.
Razgovarali smo o svemu i svačemu,neobično opušteno,kao da se znamo već dugo vrijeme.U jenom malom,veoma malom dijelu sekunde pomislio sam: To je to.Konačno si upoznao savršenu osobu.Potisnuo sam tu misao i krenuo dalje.
"Pa kažeš da studiraš.Gdje to tačno?"
"Na Dukeu.Ovdje sam samo u posjeti svojoj porodici.Ostaću nekoliko sedmica."
"Hmm..Veoma zanimljivo.Šta studiraš?"
"Političke nauke.Znam da će zvučati čudno-većini ljudi jeste."
"Čudno?Ne znam zašto bi bilo čudno da neko prati svoje snove."
E pa ovo bi zanimljivo.Da prati svoje snove...Ja koji nikada nisam pratio svoje da ovo kažem...Nešto stvarno nije u redu.
"Pa hvala.Nego da prijeđemo malo na tebe.Otkud ti u Mystic Fallsu?"
"Pa živim ovde već neko vrijeme.Sa svojim bratom i njegovom...ovaj djevojkom."
Nisam mogao da shvatim izraz svog lica-bilo je nešto na njemu što ju je iznenadilo.
"A da li je sve u redu sa njom?",upitala je sumnjicavo.
E super,sada moram da se pravdam.I da lažem.Divno,krasno,nema šta.
"Ma ovaj jeste.Znaš brat mi je malo čudan kada je sa njom a to mi se nikako ne sviđa."
Po njenom izrazu lica shvatio sam da je nisam prevario.
"Ajde,ajde vidim da lažeš.O čemu se radi?"
"Pa eto radi se o tome da sam ja zaljubljen u Elenu.Mislim u djevojku moga brata."
Šokirala se.Shvatio sam da je očekivala nešto što je bilo potpuno drugačije od onoga što jeste.
"Uf pa to je problem,i to veliki.Pretpostavljam da te ona ne vidi pored tvog brata.To mora da je bolno."
I te kako,samo sam bio odlučan da to ne pokažem.
"Preživjeću."
Kada je progovorila,moj pogled je ostao prikovan za sto.Nisam imao hrabrosti da ju pogledam.
"Pa reći ću ti iskreno šta mislim.Mislim da te nije zaslužila.Ako je slijepa da te ne vidi pored tvog brata koliko god da je zgodan,onda znači da nema ukusa."
Iznenadila me žestina u njenom glasu.Pogledao sam u njene oči i shvatio da me ona već posmatra.Koliko dugo?Pojma nemam.Ne znam koliko smo dugo tako gledali jedno u drugo ali znam da sam uživao u tome čak i više nego što sam uživao gledajući Elenu.
Počeli smo se približavati jedno drugome.Sve bliže i bliže sve dok se naše usne nisu spojile.Sve dok nisam shvatio šta se zapravo dešava.Ali bilo je prekasno.Nisam htio da prestanem.Nije ni ona.Osjetio sam se neobično poletno,kao da bih mogao da optričim oko svijeta za jedan dijelić sekunde.Nije bilo ništa slično onome šta sam osjetilo prije.Nije bilo strasti,one puke strasti koja je uključivala samo potrebu.Bilo je to kao da se neka dosad neviđena vatra rasplamsava u meni,obuzima me,ostavlja bez daha,traje,traje,traje.Nisam shvatio kada su moje usne prestle da se kreću uz njene.Otvorio sam oči i vidio da se odmakla.Rachel me je gledala sa nekom vatrom u očima.
"Izvini nisam mislila.Nadam se da te nisam povrijedila.Ne znam šta mi je bilo."
Povrijedila?O čemu ona priča.Kao da bi bolilo kada bi me neko opet povrijedio.
"Ne nisi.Zapravo bilo je veoma veoma lijepo.Uživao sam."
Nisam lagao.Zaista sam se tako osjećao.
"Pa i ja sam.Ali mislim da je malo rano.Tek smo se upoznali.Zar ti ne misliš tako?"
Rano?Pa možda ali ja nemam namjeru da odustanem.Ne sada kada sam konačno upoznao nekoga za koga sam osjetio nešto više.
"Ne ne mislim.Ali ako već hoćeš da znaš šta mislim reći ću ti.Sviđaš mi se Rachel.Mnogo,mnogo mnogo mi se sviđaš.Mislim da sam to tek sada shvatio iako je to nešto počelo sa našim susretom."
Izgleda da sam ju ostavio bez riječi.Izgledala je zbunjeno.Super,jer sam se i ja tako osjećao.Iako sam bio siguran da je ona ta,ipak nisam mogao da izbacim iz glave Elenu i njene usne na mojima.
"Pa ja stvarno ne znam šta da kažem.Zar nisi prije nekoliko trenutaka rekao da voliš tu Elenu a sada kažeš to isto samo meni?"
Super sada misli da ja to radim tek tako.Da ljubav izjavljujem ome stignem.Ah,Damone ozbiljno si zabrljao.Moraš naći način da to ispraviš
"Da jesam.Ali nakon ovog poljupca shvatio sam da prema tebi osjećam nešto više.Elena je svejedno nešto što nikada neću moći imati.Ali bih zato volio da mi ti dozvoliš da te imam.Da i dozvoliš da budem u tvom životu."
I ovaj put sam to zaista i mislio.Osjećo sam to.Osjećao sam duboku povezanost sa Rachel,osjećao sam da bi ona mogla da zaliječi rane koje su mi napravila Katherine i Elena.I više od toga,osjećao sam da bi htio da sa njom provedem ostatak svog života.
Rachel me je prekinula u mojim razmišljanima.
"Pa prije nego što odgovorim htjela bih da ti kažem da se ni ja ne osjećam ravnodušnom.Kada sam te vidjela željela sam samo puki flert.",rekla je,nesigurno se osmijehujući."Ali nakon ovih nekoliko sati sa tobom ne mogu da kažem da sam ravnodušna.Šta više,osjećam se kao djevojčica od 10 godina koja se prvi put zaljubila.Ima u tebi nešto što me tjera da te volim iako to možda ne bih htjela.Tako da,da Damone daću ti šansu ali ako me iznevjeriš platit ćeš to i to skupo."
I ponovo se nasmijala,onim smijehom kojim mi je oduzimala dah.Uhvatio sam ju za ruku podigao nas od stola i ponovo ju poljubio na način na koji nikada prije nisam.Osjećajno,nježno,kao da se nikada nećemo vidjeti.
"Hajdemo mojoj kući Rachel.Želim date upoznam sa svojim bratom."
"Hajdemo.Željela bih da ga upoznam."
I krenuli smo ruku pod ruku,kao dva tijela a jedna cijelina.Krenuli smo u budućnost,znajući da ćemo je proživjeti zajedno.

nije loshe, mada uopshte ne mogu da zamislim dejmona kao takvog ...
msm kao nekoga ko se zbunjuje, ne znam da sklopi rechenicu i to ... ^^

Moram da se složim sa Marw.....ovo definitivno ne liči na Dejmona, ni iz knjige ni iz serije...Priča kao priča je u redu, sasvim okej, ali ako sam dobro shvatila, treba da se piše o LIKU, a to znači KARAKTERU likova iz serije....

Preporučila bih Pretty Little Liar da probaš da izmeniš svoju priču da bude više u skladu sa Dejmonovim likom, ako želiš da budeš ozbiljan takmičar ostalim radovima koji su postavljeni...
Ovo je samo prijateljski savet! Priča je, kao što već rekoh zanimljiva, samo još da Dejmon postane Dejmon kakvog svi znamo! ;)

Ako pročitaš ostale priče koje su okačene, možeš da vidiš o čemu ti pričam....Dejmon ne muca-ako je zbunjen, on se povuče da o tome razmisli uz čašu pića ili "čašu" neke devojke....On misli da je osuđen i nema neke nade u srećnu budućnost...i tako dalje.....

Ti si naravno pisac i imaš pravo da modifikuješ priču po svojoj volji, ali pošto je ovde većina nas zaljubljena u Dejmona, veruj da ćemo ti zameriti što si ga pretvorila u zbunjenog dečaka....

Mislim, pogledaj kakav si potpis stavila- e to je Dejmon!

razumijem..xD
mada nisam o tome razmisljala...
mozda zamienim za nekog drugog vidjecu jos...
U svakom slucaju hvala vam na kritikama..xD

Nema na čemu! Žao mi je samo što to nije bilo ranije.....

Prica nije losa i razumem i podrzavam to da si negde zelela da Damon konacno dobije svoju sansu! Veruj mi, ja koji nisam toliki fan serije i definitivno bih uvek odabrala jednu noc sa Erikom (tb) nego li 9 meseci sa Damonom, sam zelela toliko puta nakon "emotivnog mrcvarenja" Damona u seriji da se konacno pojavi neka upecatljiva riba (neko kao Marw naprimer:)) izbrise one dve lujke (elena i ketrin) i obuzme Damonovo srce. Znaci veliki plus za to!
Medjutim ono sto mi je ostavilo cudan ukus u mislima nakon citanja je da Damon u tvojoj prici (psihicki i emotivno) vise izgleda kao brat blizanac Edvarda Kalena nego li cinicni brat postenjacine Stefana! Sto bi sve moglo da ispadne zanimljivo pod uslovom da izuzmemo da bi Damon pojeo Edvarda za dorucak, gnusa se takvih i dijametralno je suprotna licnost od pomenutog i na koncu svega, kao sto je Akasha vec rekla ne bi te ni sve kosmiscke sile spasle gneva Damonovih odanih fanova sa ovog foruma!